Granični poremećaj i hiperempatija: kada osećaš raspoloženje svih

Kada tuđe raspoloženje stigne pre tvog

Drugarica sedne, kaže da je dobro, a ti već znaš da nije. Ovo nije nagađanje. Osetila si kako se prostorija menja u sekundi kada je ušla, a sada njeno teško popodne sedi u tvojim grudima kao da ti ga je neko predao u ruke. Jedan od najčešćih znakova hiperempatije kod graničnog poremećaja upravo je ovaj: tuđa osećanja ne ostaju na svojoj strani stola.

O tome se govori mnogo ređe nego o besu ili promenama raspoloženja, delom i zato što ne zvuči kao problem. Uštimanost na druge smatra se darom. I jeste, sve dok ne primetiš da tri dana ne možeš da pronađeš sopstveno raspoloženje ili da si plakala na putu sa proslave zbog nečega što se desilo nekom drugom. Evo šta je hiperempatija zapravo, kako se ispoljava u običnoj nedelji i zašto tako često putuje zajedno sa intenzivnim emocijama.

Šta je hiperempatija?

Obična empatija ima ivicu. Primetiš da je kolega frustriran, osetiš deo toga i i dalje znaš čija je to frustracija. Hiperempatija je ono što se dešava kada se ta ivica istanji. Umesto da prepoznaš emociju, uhvatiš je, a ona stiže sa tvojim sopstvenim pulsom i tvojom stegnutom vilicom.

Pomaže da se empatija podeli na dva dela. Kognitivna empatija je čitanje onoga što neko oseća. Afektivna empatija je osećati to sa njim. Kod većine ljudi jedna je glasnija. Oni koji opisuju hiperempatiju obično drže obe na punoj jačini, neprekidno, i bez dugmeta za stišavanje. Uhvatiš mikropomak u glasu, dešifruješ šta verovatno znači, a telo odgovori pre nego što išta od toga stigne do svesne misli.

Postoji tvrdoglava predstava da granične crte znače odsustvo empatije. Mnogi koji žive sa tim crtama pričaju suprotno: skener koji se nikada ne gasi. Često je uvežban rano, u kući u kojoj je znati raspoloženje odrasle osobe sekundu unapred bila zaista korisna informacija. Takva osetljivost nije kvar u tvojoj instalaciji. To je veština preživljavanja kojoj niko nije ugradio prekidač i koja radi još dugo nakon što je opasnost zbog koje je nastala prošla.

Znaci hiperempatije

Spolja je hiperempatija nevidljiva. Obično se čita kao obzirnost, kao lakoća u razgovoru ili kao izvesna krhkost. Ovo su znaci koje ljudi najčešće navode kada konačno dobiju reč za to.

• Njihovo raspoloženje postaje tvoje: uđeš dobro raspoložena u napetu prostoriju i izađeš spljoštena, iako ti nije upućena nijedna reč.
• Prvo sleti u telo: tuđa strepnja pojavi se kao tvoj stegnut stomak, plitak dah, glavobolja. Često to osetiš pre nego što uspeš da imenuješ šta si pokupila.
• Hvataš pomake koje niko ne registruje: pola sekunde tišine, malo ravniji odgovor, osmeh koji ne stigne do očiju. Uglavnom si u pravu i baš zato je tako teško to ignorisati.
• Neki filmovi i vesti su ti zabranjeni: ne zato što ti pokvare veče, već zato što ih nosiš danima, i tiho si naučila da ih zaobilaziš.
• Krivicu preuzimaš automatski: kada je nekome blizu tebe teško, tvoj prvi potez je da proveriš šta si ti uradila, čak i kada s tim nemaš nikakve veze.
• Tvoja sopstvena osećanja nestaju: neko pita šta želiš za večeru ili da li je vikend bio dobar, a u glavi je prazno. Ispod tuđeg signala nije ostalo mesta za tvoj.
• Postaviti granicu deluje okrutno: reći ne je moguće, ali tuđe razočaranje osetiš tako jasno da te to košta više nego da si jednostavno pristala.
• Druženje traži oporavak: obična večera ostavi te sa potrebom za mračnom sobom i nekoliko sati, ne zato što ne voliš ljude, već zato što si obrađivala četiri emocionalna toka odjednom.

Prepoznati sebe u nekoliko ovih tačaka nije dijagnoza. To je informacija o tome kako tvoj nervni sistem izlazi na kraj sa drugima, a to zaista vredi znati o sebi.

Zašto hiperempatija košta više nego što izgleda

U vezama problem nije preciznost. Problem je ono što sledi. Osetiš pomak kod partnera i, pre nego što je iko išta rekao, već njime upravljaš: ublažiš ton, pustiš ono što je tebi trebalo, tri puta pitaš da li je sve u redu. Ponekad si trenutak pročitala savršeno, a druga osoba je želela samo tišinu. U svakom slučaju tvoje potrebe su otišle u fioku, a ogorčenost koja se tu skuplja nema kuda. Ako je strah ispod tog skeniranja da će se neko povući, možda vredi razumeti i sopstvene obrasce vezivanja.

Na poslu ti hiperempatija tiho predaje emocionalni rad. Ti si ta koja primeti da se novi kolega davi, ti izgladiš napetu sednicu, tebi se kalendar puni tuđim teškim razgovorima. To je stvaran rad, retko se pojavi u oceni učinka i troši upravo onu energiju koja treba samom poslu.

Najteže postaje kada upijeno osećanje naiđe na ionako intenzivan emocionalni sistem. Ako ti emocije rastu brzo, a sležu se sporo, tuđa patnja povrh toga može da se prevrne u poplavu u kojoj ništa ne može da se razvrsta i sve mora da se oseti odjednom. U tom stanju postaje zaista teško odgovoriti na jednostavno pitanje: čija je ovo kriza? Život u pripravnosti na tuđa raspoloženja drži i telo u trajnoj uzbuni, a posle nekoliko meseci to mnogo liči na hroničnu anksioznost.

Jasnije videti sopstveni obrazac

Cilj nikada nije osećati manje. Ljudi koji na tome rade opisuju nešto preciznije: zadržati osetljivost i dodati trenutak razdvajanja. Pauzu u kojoj možeš da pitaš da li je osećaj u grudima počeo kod tebe ili je stigao sa druge strane stola. Pitanje zvuči sitno, a menja gotovo sve, jer ne možeš da biraš šta ćeš sa osećanjem koje još nisi prepoznala kao pozajmljeno.

Struktuirana samoprocena je način da se ceo oblik vidi odjednom, umesto da ga sklapaš u najtežim trenucima. Naš besplatni upitnik pita o intenzitetu emocija, odnosima, osetljivosti i o tome kako tvoja osećanja rastu i opadaju, a zatim vraća čitljivu sliku toga gde su ti rezultati najviši. To je polazište za razmišljanje, ne dijagnoza. Ono što daje jeste jezik, a jezik znatno olakšava sledeći razgovor sa terapeutom, sa bliskom osobom ili sa samom sobom.